Грански колективни уговор је колективни уговор који се закључује између репрезентативног гранског синдиката и репрезентативног гранског удружења послодаваца. У теорији радног права, сматра се темељем централизованог система колективног преговарања. Овај модел колективног преговарања доминантан је у Немачкој, у Скандинавским земљама, делимично у Француској. Колективно преговарање на гранском нивоу било је развијено у САД до 1935. После тога, гранско колективно преговарање губи на значају, а доминацију преузима колективно преговарање на нивоу предузећа.

Историјски ток развоја индустријских односа показује да се колективно преговарање успоставља прво на нивоу предузећа, а тек онда када се на том нивоу проширило и стекло одговарајућу снагу успоставља се на нивоу грана и делатности. Ширења и јачање значаја и улоге гранских колективних уговора представљало је темељ за успостављање радног и социјалног законодавства, а тиме и успостаљања функционалне повазаности и међузависности правне регулативе односа између послодавца и запослених и аутономне регулативе, чије једно од кључних упоришта предстваљају грански колективни уговори.

Грански колективни уговори темеље се на принципу једнака зарада за рад једнаке вредности у једној грани, односно делатности. Тиме се обезбеђује успостављање стабилности на економски и социјално најосетљивијем тржишту –тржишту радне снаге и спречава да неуспешни послодавци опстају у тржишној утакмици тако што ће снижавати цену радне снаге и права и положај запослених у целини, што је у суштини вид нелојалне конкуренције, али и потенцијални извор индустријских и социјалних конфликата. Исто тако, гранским колективним уговорима штите се и дрга радна и синдикана права запослених и дефинише садржај и основни принципи односа послдаваца и синдиката у читавим делатностима.

Грански колективни уговор је по својој природи оквирни. Он штити доње границе зарада и других права запослених, док колективним уговорима на нивоу предузећа препушта да уреде специфична питања и изборе се ваши ниво зарада и услова рада, у складу са начелом „Ин фаворем лабораторис“.

Са становишта функционисања система колективнаог преговарања на гранском нивоу уочава се различита пракса у појединим земљама. Примера ради у Немачкој је колективно преговарање на гранском нивоу, док је у Великој Британији доминантно преговарање на нивоу предузећа. Како је реч о две економски и технолошки развијене земље са високим степеном развоја социјалне демократије, очигледно је реч о утицају различитиг историјског тока развоја индустријских односа.

У савременом добу, дошло је до крупних промена у структури привреде, до развоја нових технологија, нових области производње и услуга, што је условило и промене у систему колективног преговарања, односно прекомпоновања синдикалне сцене, а тиме и структуре и обухвата гранских колективних уговора.