Колективни уговор (енгл. Цоллецтиве агреемент; нем. Коллективвертраг) – сваки уговор који се закључује у писаној форми између послодавца, групе послодаваца, једне или више организација послодаваца с једне стране, и једне или више радничких организација (синдиката) са друге стране, ради утврђивања радних услова и услова запошљавања; уређивања односа између послодаваца и радника; и/или утврђивања односа између послодаваца и њихових организација и једне или више радничких организација.

Увиђајући потребу споразумног и договорног уређења радних односа ради подстицања социјалне и економске сигурности запослених, стварања стабилних услова пословања послодавца и остварења социјалног мира, те изражавајући вољу и спремност дугорочног, споразумног и договорног уређења међусобних односа на добробит уговорних страна настају колективни уговори. Колективни уговор се састоји од облигационог (уређење међусобних односа странака) и од нормативног(уређење услова под којима ће радник радити код послодавца) дела. Облигациони део колективног уговора најчешће садржи клаузуле о социјалном миру, методима мирног решавања радних спорова, партиципацији и обавези деловања на своје чланство, а реч је о следећим клаузулама: 1) клаузуле синдикалне сигурности; 2) клаузула синдикалног мира; 3) обавеза деловања странака на своје чланове да поштују уговор; 4) клаузула о мирним методама решавања колективних радних спорова и 5) клаузула о партиципацији (учешћу запослених у одлучивању у предузећу). Нормативни део колективног уговора садржи одредбе о: правима, обавезама и одговорностима запослених и послодаваца, зарадама, накнадама зараде и другим примањима запослених, радном времену, плаћеном и неплаћеном одсуству, годишњем одмору, сигурности запослења, технолошким вишковима, повредама радне обавезе, односно непоштовању радне дисциплине, штрајку и др.

Иако преовладава мишљење да су колективни преговори тековина борбе радника за своја права, интересантна је чињеница да су прву иницијативу за коришћење тог инструмента покренули управо власници капитала/послодавци, јер су желели уређеност односа и стабилност у тој области. Сам појам „колективни уговори“, крајем 19. века, први су увели историчари синдикалног покрета СиднеyиБеатрицеЊебб. Прве радове о колективном уговарању саставили су Дунлоп (1944) иЛеонтиеф (1946). Први колективни уговор закључен је у Аустрији 1896. године, између синдиката графичких радника и послодаваца. Колективни уговори све више се афирмишу по окончању Првог светског рата, тако да до првог законског уређивања система колективног преговарања долази у Немачкој 1918. године, Аустрији и Француској 1919. године, Италији 1926. године, Холандији 1927. године и Шведској 1928. године, а касније и у другим земљама.

Колективни уговори су предмет више међународних радних стандарда, пре свега (конвенција и препорука) Међународне организације рада, од којих се посебно истичу: 1) Конвенцију број 87. о синдикалним слободама и заштити синдикалних права (из 1948. године); 2) Конвенцију број 98. о правима радника на организовање и колективно преговарање (1949.) и 3) Конвенцију број 154. и Препорукуброј 163., везане за колективно преговарање (из 1981.) и Препоруку број 91 која се односи на колективне уговоре.