Колективно радно право представља најбогатији и најоргиналнији део радног права, којим се најотворније афирмише његова особеност и самосталност. Колектино радно право се дефинише као део радног права који обухвата правне норме које регулишу колективне радне односе. Појам колективног радног права може се различито посматрати, и то:
а) с нормативног становишта,
б) као теоријско-научна дисциплина,
ц) са институционалног становишта и
д) као наставна дисциплина.
Под колективним радним правом, схваћеним у нормативном смислу, подразумева се скуп правних норми и начела, садржаних у хетерономним и аутономним изворима права, који се односе на организовање и деловање синдиката и послодаваца и којима се уређују односи између њих, као и односи између државе, послодаваца и синдиката. Те норме и та начела се прописују законом, поџаконским актима, колективним уговорима и другим одговарајућим актима. Осим тога, њихово прописивање врши се и актима међународног порекла. Иако се колективно радно право у нашој земљи и даље третира као интегрални део права, а по мишљењу појединих аутора и као неодвојив део тог права, чињеница је да се оно може посматрати и као засебна научно-теоријска дисциплина. У оквиру те дисциплине изучавају се радничке и послодавачке организације и њихови односи, правила и принципи колективног преговарања и колективноуговорног уређивања услова рада и запослења, колективни радни спорови и методи њиховог решавања, облици трипартитне сарадње и дијалога и друга значајна питања.
Колективно радно право схваћено у институционалном смислу подразумева мноштво институционалних форми синдикалног и послодавачког организовања и деловања, ако и мноштво институционалних форми синдикалног и послодавачког организовања и деловања, као и мноштво институционалних форми трипартитне сарадње и дијалога. Организовање и деловање синдиката и послодаваца одвија се на локалном, регионалном, гранском, националном и интернационалном плану. Бројни облици трипартитне и бипартитне сарадње и дијалога одвијају се посредством трипартитних и бипартитних тела и институција.
Примера ради, таквим институцијама сматрају се економско-социјални савети, јавне службе или агенције за мирно решавање радних спорова, управљачка тела пензијско инвалидских и здравствених фондова и слично. Колективно радно право се може посматрати и као наставна дисциплина, без обзира на то што га многи још увек сматрају интегралним и неодвојивим делом радног права. Истина је да је оно настало у оквиру радног права и да се у оквиру тог права афирмисало и развило до нивоа који му омогућава да егзистира као самостална научно-теоријска и наставна дисциплина. Свака наука опредељена је својим предметом и методом.
Тако је и са колективним радним правом под условом да се посматра као самостална теоријско-научна и наставна дисциплина, зашта постоје сви неопходни предуслови. Предмет колективног радног права опредељује питања која се односе на организовање и деловање синдиката и послодаваца, колективно преговарање, колективне радне спорове и њихово решавање, колективне уговоре и институционалне и друге облике трипартитне сарадње и дијалога. Другим речима предметом колективног радног права сматрају се односи који се успостављају између послодаваца и синдиката, одн. између послодаваца, синдиката и државе и трипартитне и бипартитне институције. Методи колективног радног права су: метод историјског материјализма, циљни метод, компаративни метод, социолошки метод, системски метод, нормативни метод и др. одговарајући методи.
Субјекти колективног радног права су: синдикат, удружење послодаваца и држава. У успостављању колективних радних односа, осим тих субјеката, могу учествовати и други одговарајући субјекти, било у својству представника рада, капитала или власти, било у неком другом својству.